Sebe je smatrao „pesnikom sela“, zbog svog porekla, pa su česti motivi u njegovoj poeziji upravo život na selu i ljubav prema životinjama.
U “Pesmi o keruši” i njenih sedmoro žutih štenadi, keruša je simbol svih majki i materinstva a sama pesma univerzalna je himna o bezgraničnoj majčinskoj ljubavi.
Sergej Jesenjin, jedan od najboljih pesnika kog je svet ikad imao, ostao je omiljen i među srpskom publikom do današnjih dana.
Sa Jesenjinovim pesmama imali smo priliku da se upoznamo tokom osnovnog obrazovanja, a kao jednu od manjih trauma svi pamtimo njegovu “Pesmu o keruši”.
Za razliku od životinja, čovek je ovde prikazan kao neprijateljsko biće čiji je cilj da uništava i naidiličnije trenutke ne obazirući se na bilo čija osećanja.
Čovek, sa svojim rušilačkim nagonom, najnemilosrdniji je neprijatelj prirode.
Prisetimo se još jednom potresnog narativa lirske “Pesme o keruši” Sergeja Jesenjina.
*Franc Mark “Pas leži na snegu”
Pesma o Keruši
“Jutros rano gde strn šumi, lupka
gde se beli trska u guguti
sedmoro je oštenila kučka
sedmoro je oštenila žuti
Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivo se mlak sok neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri
da zauzme motke, il’ prut jak,
izišo je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
stizala ga, kao kad uhode…
I dugo je, dugo je drhtala
nezamrzla površina vode.
Pri povratku vukuć se po tmini
i ližući znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
zavijala bolno za svojima,
a mesec se kotrljao tanki
i skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milošti il’ sreće,
kad joj bace kamičak niz breg,
pale su i njene oči pseće
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.”
I sam Jesenjin plakao bi recitujući stihove ove pesme, koja je, po njegovom svedočenju, autobiografskog karaktera.
Jednog maja u Berlinu 1922. godine, kada su se sreli Sergej Jesenjin i Maksim Gorki, Jesenjin biva zamoljen da izrecituje stihove “Pesme o keruši” svom prijatelju Maksimu Gorkom.
Jesenjin se, posle kraćeg oklevanja, uhvatio obema rukama za glavu i počeo recitovati svoju pesmu.
“Kada je izgovorio poslednje stihove – pale su i njene oči pseće/kao zlatni sjaj zvezda u sneg – i u njegovim očima takođe zablistaše suze,” svedočio je kasnije Maksim Gorki.
“Tada sam pomislio da je Jesenjin ne toliko čovek, koliko instrument, harfa, koju je priroda stvorila samo za poeziju, da izrazi beskrajnu tugu polja, ljubav prema svemu što živi na svetu i milosrđe – koje od svega drugog – zaslužuje čovek,” zaključio je o Jesenjinu Gorki.
mediji
