U vreme neznabožnog cara rimskog Maksimina (305. do 313. god.) življaše u gradu Aleksandriji devojka, po imenu Ekaterina, ćerka malog cara Konste. Beše Ekaterina neobične telesne lepote, visoka rastom, i vrlo dobro školovana. U svojih osamnaest godina Ekaterina beše izvrsno izučila grčku filosofiju, medicinu, retoriku i logiku.
Sveta velikomučenica Ekaterina – Poznavala je odlično dela: Homera, Aristotela, Platona i drugih, ne samo filosofa nego i čuvenih lekara: Asklipija, Hipokrata, Galina. Pored toga ona znađaše mnoge jezike i narečja. Zbog toga se svi divljahu njenoj učenosti i znanju. Mnogi bogati i ugledni ljudi pokušavahu da je isprose od njene majke, koja beše potajna hrišćanka zbog ljutog gonjenja hrišćana u to vreme od strane cara Maksimina. Rođaci i majka često savetovahu Ekaterini da se uda, da carsko nasleđe njenoga oca ne bi prešlo u ruke nekome tuđincu, i tako one bile lišene toga nasleđa.
Narodna verovanja i običaji
Prema pravoslavnoj tradiciji postoji verovanje da se ovoj svetiteljki moli onaj ko želi da upozna ljubav svog života.Potrebno je moliti se svake večeri tokom 40 dana i želja će biti uslišena.
„Vrlinama kao svetlošću sunčanom si prosvetila neverne mudrace, i kao presvetli Mesec noćnim putnicima, odagnala si tamu neverja, i caricu si uverila, i zajedno sa njom i mučitelja si izobličila, bogozvana nevesto, blažena Ekaterina. Sa željom si došla u nebeski Dvorac ka prekrasnom Ženiku Hristu, i od Njega si carskim vencem uvenčana: Njemu sa Anđelima predstojeći, moli se za nas, koji slavimo preslavnu uspomenu tvoju.“
No mudra devojka Ekaterina beše čvrsto rešila u srcu svom da se nipošto ne udaje, da bi do kraja života sačuvala svoju devstvenost i čistotu. A pošto rođaci uporno navaljivahu na Ekaterinu da stupi u brak, ona im reče: Ako hoćete da se udam, onda mi nađite takvoga mladića koji ima četiri dara, kojima, kao što sami tvrdite, ja prevazilazim sve ostale devojke, i ja ću u tom slučaju pristati da ga uzmem za supruga; inače, ne želim da pođem za čoveka koji bi ma u čemu bio gori i niži od mene. Stoga potražite svuda, eda biste pronašli mladića koji bi bio sličan meni po znamenitosti roda, po bogatstvu, po lepoti i po mudrosti; mladić koji nema jedan od ovih darova, nije mene dostojan. – Ekaterinini rođaci, videći da je nemoguće naći takvoga mladića, primetiše da sinovi carski, i drugi znatni prosioci njeni mogu biti znamenitijeg roda od nje i bogatiji, ali se po lepoti i po mudrosti niko ne može uporediti s njom. A Ekaterina im govoraše na to: Ne pristajem da imam za ženika čoveka koji mi nije ravan po učenosti.
Videći Ekaterininu odlučnost, majka njena reši da oproba još jedno sredstvo: da pribegne za savet svome duhovnom ocu. A ona imađaše duhovnog oca, čoveka svetog i bogougodnog, koji življaše van grada u mestu sakrivenom. Ona dakle uze sa sobom Ekaterinu i ode s njom k tom bogougodnom čoveku. A on, videći blagoliku i smernu devojku i čuvši njene mudre skromne reči, odluči u sebi da je ulovi za poznanje Hrista, Cara Nebeskog. I reče joj: Znam ja jednog divnog mladića koji te neuporedljivo prevazilazi u svima darovima koje si spomenula: lepota Njegova je blistavija od sunčane svetlosti; mudrost Njegova upravlja svim veštastvenim i duhovnim stvorenjima; bogatstvo riznica Njegovih razdaje se celome svetu, i nikada se ne smanjuje, već naprotiv, što se više razdaje ono se sve više umnožava; uzvišenost roda Njegovog je neiskazana i nezamisliva.
Slušajući ove reči Ekaterina pomisli da starac govori o nekom zemaljskom knezu, pa se zbuni i izmeni u licu, i upita starca, je li istina sve to što joj on govori. On odgovori da je sve to istina, i dodade da taj mladić poseduje i druge mnogobrojne velike darove, koji se rečima ne mogu izraziti. – Devojka upita: A čiji je sin taj mladić koga ti toliko hvališ? – Starac joj odgovori: On nema oca na zemlji, nego se rodi na neiskazan i nadprirodan način od jedne najvisokorodnije Presvete i Prečiste Djeve. Ona se udostoji roditi takvoga Sina zbog svoje prevelike čistote i svetosti; i Ona ostade besmrtna i dušom i telom, i uznesena je iznad nebesa, i Njoj se klanjaju svi sveti Angeli kao Carici svekolike tvari. – Ekaterina upita starca: Mogu li ja videti toga mladića, o kome ti govoriš take čudesne stvari? – Ako uradiš što ti budem rekao, odgovori joj starac, onda ćeš se udostojiti videti presvetlo lice Njegovo. – Ekaterina mu na to reče: Vidim da si čovek pametan i starac čestit, i verujem da govoriš istinu. Zato sam gotova da uradim sve što mi narediš, samo da vidim onoga koga ti toliko hvališ.
Tada joj starac dade ikonu Presvete Bogorodice koja u naručju drži Božanstveno Detence, i reče joj: Eto slike Djeve i Matere Onoga o kome sam ti ispričao tako čudesne stvari. Uzmi dakle ovu sliku i nosi je svojoj kući, pa se zaključaj u svojoj sobi i sa strahopoštovanjem uznesi usrdnu molitvu ovoj Djevi koja se zove Marija, i umoli je da ti izvoli pokazati Sina svoga. Ja se nadam da će Ona, ako Joj se sa verom pomoliš, dati tebi da vidiš Onoga koga želi duša tvoja.
Ekaterina, uzevši svetu ikonu, vrati se u svoju palatu. I noću se zatvori u svojoj sobi, i stade se moliti kao što je starac nauči. Za vreme duge molitve ona od umora zaspa, i vide u viđenju Caricu Nebesku onaku kakva beše izobražena na ikoni zajedno sa svetim Detencetom koje sijaše jače od sunca. No Ekaterina ne mogaše videti lice Njegovo, jer Ono odvraćaše lice Svoje od nje i okretaše ga k Materi Svojoj. Želeći da ga vidi, Ekaterina zađe s druge strane, ali Hristos opet okrenu od nje lice Svoje. To se triputa ponovi. Posle toga Ekaterina ču gde Presveta Bogomati reče Sinu svome: Pogledaj, Čedo na sluškinju Tvoju Ekaterinu, kako je ona divna i dobra. – A Bogodetence odgovori: Ne! ova devojka je veoma pomračena i tako ružna, da ja ne mogu da gledam na nju. – Tada Presveta Bogorodica opet reče Gospodu: Zar ova devojka nije mudrija od svih filosofa? Zar ona svojim bogatstvom i visokorodstvom ne prevazilazi sve devojke? – No Hristos joj odgovori na to: Opet Ti kažem, Mati moja, da je ova devojka bezumna i uboga i hudorodna; i ja neću pogledati na nju, niti hoću da ona vidi lice moje, dok ona ne ostavi neznabožje svoje. – Tada Preblagoslovena Mati reče Gospodu: Molim Te, preslatko Čedo moje, ne prezri stvorenje Svoje, nego je urazumi i nauči šta treba da radi, da bi okusila slast slave Tvoje i videla presvetlo i sveželjeno Lice Tvoje, koje Anđeli žele gledati. – Gospod Hristos odgovori: Neka ona ide k onome starcu koji joj dade ikonu; i neka uradi kao što joj on naredi, i onda će ugledati mene i obresti blagodat kod mene.
Videvši i čuvši sve to, Ekaterina se probudi iz sna i čuđaše se svemu tome. A kada svanu, ona sa nekoliko robinja svojih ode u keliju svetoga starca, i pripavši k nogama njegovim sa suzama, ispriča mu svoje viđenje, i moljaše ga da joj kaže šta treba da radi, da bi videla i stekla ljubav željenoga Hrista.
Prepodobni starac joj podrobno izloži sve tajne istinite vere hrišćanske, počinjući od stvaranja sveta i praoca Adama pa sve do drugog dolaska Gospoda Hrista; isto tako ispriča joj i o neiskazanoj rajskoj slavi pravednika i o svebolnim beskrajnim mukama grešnika. A Ekaterina, učena i mudra, brzo shvati svo hrišćansko učenje, poverova od sveg srca u Isusa Hrista, i primi od istog starca sveto krštenje. Posle toga starac joj naredi da se opet sa velikim usrđem pomoli k Presvetoj Bogorodici, da joj se Ona još jednom javi, kao i prve noći.
Na taj način svukavši staroga čoveka i obukavši se u odeću obnovljenja duha, Ekaterina se vrati kući svojoj, i svu noć moljaše se gladna sa suzama, dok opet ne zaspa. I tada ona ponovo vide Nebesku Caricu sa Božanstvenim Detencetom na rukama. Bogodetence gledaše Ekaterinu sa velikom blagošću i krotošću. A Bogomati upita Sina svog: Je li Ti po volji, Sine moj, ova devojka? – Gospod odgovori Prečistoj Materi Svojoj: Veoma mi je po volji, jer sada je ona prekrasna i slavna, a ne ružna i sramna kakva beše ranije; sada je ona bogata i mudra, a ne uboga i nerazumna kakva beše ranije; sada je zavoleh, i ona mi je toliko po volji da hoću da je zaručim sebi za besmrtnu nevestu. – Tada Ekaterina pade na zemlju i reče: Nisam dostojna, preslavni Vladiko, da vidim Carstvo Tvoje, nego me udostoj da budem sa robinjama Tvojim. – U to vreme Presveta Bogorodica uze desnu ruku Ekaterininu i reče Sinu svom: Čedo moje, daj joj prsten kao znak Tvoga zaručenja s njom, unevesti je Sebi, da bi je Ti udostojio Carstva Svoga. – Tada Vladika Hristos dade prekrasni prsten Ekaterini, i reče joj: Eto, ja te danas primam za Svoju nevestu, besmrtnu i večnu. Stoga sa velikom revnošću sačuvaj ovaj savez nenarušivo, i nipošto ne uzimaj sebi nikakvog zemaljskog ženika.
Posle ovih reči Gospoda Hrista, viđenje se završi. Probudivši se, Ekaterina stvarno ugleda na svojoj desnoj ruci predivan prsten. I oseti ona u srcu svom takvo veselje i toliku radost, da od toga časa srce njeno beše zarobljeno Božanstvenom ljubavlju. I sa njom se desi tako čudesna promena, da ona više ni na šta zemaljsko ne pomišljaše, nego dan i noć neprestano razmišljaše jedino o premilom Ženiku svom, Njega jedino želeći i o Njemu se jedino poučavajući i na javi i u snu.
Uskoro posle Ekaterininog obraćenja u hrišćanstvo, doputova u Aleksandriju neznabožni car Maksimin, pun bezmerne nerazumne revnosti za svoje bezdahne bogove, pri tom sam strahovito nerazuman i neosetljiv. Želeći da u čast bogova svojih priredi veliki praznik, car razasla u sve okolne gradove i krajeve naredbu da se svi podanici slegnu k njemu sa žrtvama u grad Aleksandriju radi svenarodnog prinošenja žrtava bogovima. I steče se bezbrojno mnoštvo ljudi, pri čemu je svaki prema svojim mogućnostima vodio za prinošenje na žrtvu: neko vola, neko ovcu; a ko nije bio u stanju, nosio je pticu ili nešto slično. A kad nastupi dan tog odvratnog slavlja, bezumni car prinese na žrtvu sto trideset telaca; velmože pak i knezovi prineše manje, i svaki čovek prinošaše na žrtvu što je mogao. I po celom gradu razlegaše se rika klanih životinja, i ispuni se sav grad smradom od dima prinošenih žrtava, svuda beše gurnjava i vreva.
Dok se sve to događalo, pobožna i prekrasna Ekaterina silno paćaše srcem, tugujući zbog obmane i pogibli tolikih duša ljudskih. I goreći Božanstvenom revnošću, ona uze sa sobom nekoliko robinja, i pođe u hram gde bezumnici prinošahu žrtve. A kada stade na vratima hrama, ona svrnu na sebe poglede svih svojom neobičnom lepotom, koja svedočaše o unutrašnjoj lepoti duše njene. Ona naredi te obavestiše cara da ona ima da mu kaže nešto veoma potrebno. Car naloži da ona priđe k njemu. Došavši pred cara, Ekaterina mu se najpre pokloni, ukazavši mu dužno poštovanje, pa onda reče: Care, poznaj obmanu kojom su vas đavoli obmanuli: vi trošnim i bezosećajnim idolima služite kao bogovima. Zaista je velika sramota biti toliko slep i bezuman, te se klanjati takvim gadostima. Poveruj makar svome mudracu Diodoru (Diodor Sicilijski – poznati neznabožački pisac, istoričar i filosof.) koji kaže da bogovi vaši nekada behu ljudi i završiše život svoj nečasno, ali zbog nekih njihovih slavnih dela koja učiniše za života, ljudi im podigoše spomenike i idole (tojest kipove, statue.). Sledeća pak pokolenja, ne znajući misli svojih predaka, koji im samo radi sećanja podigoše te spomenike, nego smatrajući da su ti spomenici sami po sebi stvar pobožna i dolična, počeše im se klanjati kao bogovima. I znameniti Plutarh Heronejski (Plutarh – znameniti grčki istoričar; Heroneja – grad u Srednjoj Grčkoj.) gadio se tih bogova i prezirao ih. Poveruj, care, makar ovim učiteljima vašim, i ne budi vinovnik pogibli tolikih duša, zbog kojih ćeš dopasti večnih muka. Hajde, poznaj Jedinog Istinitog Boga, uvek postojećeg, svebespočetnog i besmrtnog, koji u poslednje vreme postade čovek radi spasenja našeg. Njime carevi caruju; Njime se upravlja zemljama; i sav se svet drži Njime. Njegovom jednom rečju sve bi sazdano, i postoji. Ovaj svemoćni i preblagi Bog ne zahteva takve žrtve kao što su ove vaše, niti se umoljava klanjem nevinih životinja, nego jedino traži da zapovesti Njegove držimo čvrsto i nepokolebljivo.
Čuvši to car se strahovito razjari, no dugo ćutaše. Zatim, ne budući u stanju odgovoriti na njene reči, progovori: Ostavi nas sada da obavimo prinošenje žrtava, pa ćemo potom saslušati tvoje reči.
Pošto obavi svoje odvratno slavlje, neznabožni car naredi da Ekaterinu dovedu u njegove carske palate; i reče joj: Kaži nam, devojko, ko si ti, i ponovi nam ono što si nam prošli put govorila. – Ja sam carska kći, odgovori ona, i zovem se Ekaterina. Ranije ja sam se s velikom ljubavlju bavila raznim naukama: izučila sam retoriku, filosofiju, geometriju i druge nauke. No sve to ja prezreh kao ništavno i nekorisno, i postadoh nevesta Gospoda Hrista koji preko proroka Svog Isaije kaže: Pogubiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću (Is. 29: 14).
Car se udivi njenim rečima, njenom razumu, no još više bi poražen njenom izuzetnom lepotom i krasotom, i pomisli da je ona rođena ne od smrtnih roditelja već od neke boginje i bogova koje on počituje. I jedva pristajući da veruje da je devojka takve neopisane lepote rođena od zemnorodnih, on, poražen njenom lepotom, stade joj govoriti sablažnjive reči. Svetiteljka, pak, prozirući njegove grešne pomisli, reče mu: Đavoli, koje vi počitujete kao bogove, obmanjuju vas i odvlače u besmislene požude; ja pak znam da sam zemlja i blato; a Bog me stvori po slici i prilici Svojoj i obdari me ovakom lepotom, da bi se ljudi divili premudrosti Tvorca koji je tako ništavnom i blatnom licu mogao podariti taku mudrost i lepotu. Ove njene reči uvrediše cara i on joj reče: Ne govori rđavo o bogovima koji imaju besmrtnu slavu. – No svetiteljka mu uzvrati: Ako želiš da makar malo rasteraš maglu i pomračenost obmanom, onda shvati svu ništavnost bogova tvojih i poznaj Boga istinoga. Samo izgovaranje imena Njegova, ili samo krst izobražen u vazduhu, progoni bogove tvoje, i uništava ih; i ako ti hoćeš, ja ću ti tu istinu dokazati na očigledan način.
Car, videći kako ona slobodno govori, ne hte produžiti razgovor s njom, jer se bojao da ga ona ne pobedi i ne posrami svojim mudrim rečima. Zato joj reče: Ne dolikuje caru da razgovara sa ženama; nego ću ja sabrati najmudrije filosofe da oni razgovaraju s tobom, pa ćeš ti onda poznati ništavnost svojih mišljenja i poverovati u naša učenja.
Rekavši to, car naredi da svetu devojku najstrožije čuvaju. Sam pak odmah razasla po svima gradovima svoje carevine ovakav raspis: „Ja, car Maksimin, najmudrijim filosofima i govornicima u mojim oblastima želim radovati se! Svi koji služite svemudrom bogu Hermesu (Hermes ili Merkurije – vesnik bogova, pokrovitelj trgovine i govorništva; jedan od najomiljenijih neznabožačkih bogova.), i koji prizivate nastavnice razumu muze (Boginje koje su smatrane za pokroviteljke nauka i umetnosti.), dođite k meni da zapušite usta jedne mudre devojke koja se pojavi ovih dana i ruga se velikim bogovima, nazivajući sva dela njihova basnama i budalaštinama. Stoga dođite da pokažete svu svoju mudrost, da bi vas ljudi proslavili, i da biste od mene dobili nagrade i uzdarja za svoj trud”.
I sabraše se pedeset ljudi, najodabraniji i najmudriji govornici, oštroumni i veoma rečiti. I car im se obrati ovakim rečima: Pripremite se najbrižljivije i najpažljivije za junačku borbu sa jednom devojkom, da biste je u prepirci o bogovima mogli pobediti svojim dokazima. I nemojte olako uzimati to što ćete voditi razgovor sa mladom devojkom, nego nastojte svim silama svojim i pokažite mudrost svoju tako kao da vam je palo u deo da se borite protivu najjunačnijeg i najmudrijeg govornika, jer, ona, kao što ja pažljivo ispitah, prevazilazi mudrošću samog velikog Platona (Platon – znameniti grčki filosof četvrtog veka pre Hrista, savremenik i učitelj poznatog grčkog filosofa Aristotela.). Zato vas molim, u prepirci sa njom pokažite taku revnost kao da se borite sa samim Platonom. Ako je pobedite, ja ću vam onda dati velike darove; ako pak budete pobeđeni, osramotićete se strašno, i umesto darova primićete gorku smrt.
Na ove careve reči, najslavniji i najmudriji od prisutnih mudraca odgovori: Ne boj se, care, ako je ta žena i neobično pametna, ipak ona kao žena ne može biti u mudrosti savršena i u govorništvu potpuno vična; naredi samo da ona dođe ovamo, pa ćeš videti da će se ona, od samog pogleda na toliki skup filosofa i govornika, odmah postideti.
Čuvši ove hvalisave reči filosofa, car se veoma raspoloži i obradova, nadajući se da će smeli i pogani jezik pobediti devojku, ispunjenu krotosti i božanske mudrosti. Zato on naredi da je odmah dovedu pred njega. Sleže se utom i mnogo naroda, da čuje prepirku između hrišćanske devojke i neznabožnih mudraca. Međutim, pre no što poslani stigoše kod Ekaterine, k njoj dođe s neba Arhangel Mihail i reče joj: Ne boj se, devojko Gospodnja, jer će Gospod tvoj mudrosti tvojoj dodati još mudrosti, i ti ćeš u prepirci pobediti tih pedeset govornika. I ne samo oni, nego i mnogi drugi poverovaće preko tebe; i svi će primiti mučeničke vence. – Rekavši to, Angeo otide.
Carevi pak poslanici dođoše k Ekaterini, i uzevši je odvedoše je u pozorište pred cara i filosofe i narod. I odmah onaj oholi filosof, koji se maločas onako hvastaše, nadmeno se obrati svetoj Ekaterini ovim pitanjem: Jesi li ti ta što bestidno i bezumno ružiš bogove naše? – Svetiteljka mu krotko odgovori: Da, ja sam, ali ne bestidno ni bezumno, kao što ti reče, već krotko i istinoljubivo govorim da su vaši bogovi ništa. – Na to joj filosof reče: Veliki stihotvorci (Ovde se razumeju Homer, Virgilije i drugi pesnici. Uopšte, neznabošci su podatke o svojim bogovima najvećim delom crpeli iz pesničkih dela.) nazivaju ih najvišim bogovima. A kako ti sa tolikom drskošću izgovaraš hulu na one, od kojih si sama primila mudrost i okusila slast njihovih darova? – Ekaterina odgovori: Ja nisam od vaših bogova, već od mog Jedinog Istinitog Boga dobila mudrost. On je sam mudrost i život. I koji god se boji i drži Njegove Božanske zapovesti, taj je zaista filosof. Dela pak vaših bogova i kazivanja o njima dostojna su smeha i poruge, i prepuna sablazni. Uostalom, reci mi, ko od tvojih velikih stihotvoraca naziva njih bogovima, i kako? – Mudrac odgovori: Najmudriji Homer, (Homer – jedan od najslavnijih pesnika grčkih; živeo davno pre Hrista; napisao čuvene poeme: „Ilijadu” i „Odiseju”.) obraćajući se molitvom Zevsu (Zevs, ili Jupiter, grčkorimski bog; njega su neznabošci smatrali za gospodara neba i zemlje, za oca svih bogova i ljudi.), prvi govori ovako: „Najslavniji Zevse, preveliki Bože, i vi ostali besmrtni bogovi”. Takođe i preslavni Orfej (Orfej – legendarna ličnost, koja je uživala naročito poštovanje među neznabošcima.), uznoseći blagodarnost Apolonu (Apolon, ili Feb, sin Zevsa i Latone, jedan od najobožavanijih grčkorimskih bogova. Smatran je za boga sunca i prosvete; isto tako – za boga društvenog blagostanja i poretka, za čuvara zakona, i za pretskazivača budućnosti.), govori ovako: „O, sine Latonov koji streljaš izdaleka! Silni Febe koji nadgledaš i caruješ nad smrtnima i besmrtnima, sunce nošeno zlatnim krilima”. Eto kako, produži svoju reč neznabožački filosof, najprvi i najslavniji stihotvorci počitovahu bogove i jasno ih nazivahu besmrtnima. Stoga i ti ne obmanjuj sebe, niti se Raspetome klanjaj kao Bogu. Njega niko od drevnih mudraca ne nazva Bogom, niti ko znađaše da je On Bog.
Sveta Ekaterina odgovori na to: Ali, taj isti Homer vaš na drugom mestu o najvećem bogu tvom Zevsu govori da je on lukav i lažljiv varalica, i da su drugi bogovi: Hera, Posejdon i Atina (Hera = Junona smatrana je od drevnih Grka i Rimljana za sestru i ženu glavnog boga njihovog Zevsa, najcenjenija među boginjama; smatrana za boginju zemlje i plodnosti i pokroviteljku braka. Posejdon – bog mora. Atina – boginja mudrosti, prvenstveno ratne.) hteli da ga vežu, da on nije uspeo da pobegne od njih i sakrije se. I mnoga druga dela, slična ovome, opisana u vašim knjigama, izazivaju prezir prema vašim bogovima. No ti reče da nijedan od drevnih učitelja nije priznavao Raspetoga za Boga. No iako ne treba mnogo tražiti dokaza da je On istiniti Bog i nepostižni, nedokučivi i neiskazani Sazdatelj neba i zemlje i mora, meseca i vascelog roda ljudskog, ipak radi što neodoljivije ubedljivosti ja ću navesti svedočanstva iz vaših knjiga. Počuj šta o Njemu kaže vaša premudra Sibila (Rimljani su u starini nazivali Sibilama proročice. Njihova proricanja bila su sabrana u tri knjige koje su čuvane u hramu Zevsa (= Jupitera) Kapitolskog, a zatim u hramu Apolona na Palatinskom brežuljku. Sav neznabožački svet veoma je poštovao te „Sibilinske knjige”. Na njihova predskazivanja obraćali su pažnju i neki hrišćanski pisci, nalazeći u njima izvesne nagoveštaje o Hristovom Carstvu.), svedočeći o Njegovom Božanskom ovaploćenju i spasiteljnom raspeću: „U najpoznija vremena doći će Neko na ovu zemlju, i uzeće na sebetelo osim greha. Bezgraničnim svemogućstvom Božanstva On će razoriti raspadljivost neisceljivih strasti, i Njemu će zavideti neverujući ljudi, i On će biti obešen na visokom mestu, tobož zaslužan smrti”. Opomeni se i vašeg mudraca Apolonija (Apolonije Tijanski – neznabožački mudrac; činio lažna čudesa i imao mnogo sledbenika; živeo u trećem veku. Njegove izreke, skupljene u zasebnu knjigu, bile su veoma cenjene, naročito u Aleksandriji, gde je takva knjiga čuvana tajno, u sveštenom mestu jednog neznabožačkog hrama.) koji ne po svojoj volji ispoveda da je Hristos istiniti Bog nego prinuđen na to Njegovom Božanskom silom. On kaže: „Jedan Nebeski pobuđuje me da ispovedam Njega. On je trisvetla svetlost; postradali jeste Bog, ali samo Božanstvo nije postradalo: jer On je i jedno i drugo: i smrtan telom i tuđ raspadljivosti. I ovaj Muž koji sve trpi od smrtnih: krst, ponižavanje, pogrebenje – jeste Bog”. – To je rekao Apolonije o istinitom Bogu koji je sabespočetan i savečan Onome koji Ga je rodio. On je početak i osnov svih sazdanih blaga; On sazdade svet iz nebića u biće, i obdržava ga. Jednosuštan sa Ocem, On postade čovek radi nas, i hođaše po zemlji učeći ljude, rukovodeći ih i dobrotvoreći im; zatim On primi smrt za nas neblagodarne, da nas oslobodi drevne osude i daruje nam prvobitno blaženstvo i radost. Na taj način On nam ponovo otvori rajska vrata koja mi besmo zaključali grehom. Kroz tri dana On vaskrse, i uziđe na nebo otkuda beše i sišao, i posla Duha Svetoga učenicima Svojim; a oni se raziđoše po svemu svetu, i propovedahu Njegovo Božanstvo, u koje treba da veruješ i ti, filosofe, da bi poznao Boga istinoga, i postao sluga Onoga koji je milostiv i žalostiv i priziva sve sagrešivše govoreći: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti (Mt. 11: 28). Stoga, poveruj bar svojim učiteljima i bogovima: Platonu, Orfeju i Apoloniju, koji čisto i jasno, premda i protiv svoje volje, priznadoše Hrista za Boga.
Ovo i mnogo drugo govoraše premudra Ekaterina, i tako udivi filosofa da on prosto zaneme i ne mogaše joj ništa odgovoriti. A car, videći da je filosof pobeđen i zapanjen, naredi ostalima da stupe u razgovor sa svetom devojkom. No oni se otkazivahu, govoreći: Ne možemo mi protivstati istini, jer kada najučeniji među nama umuče pobeđen, onda šta ćemo mi reći?
Cara ovo strahovito razjari, i on naredi da se usred grada naloži veliki oganj i u njemu spale svi filosofi i govornici. Kada ovi čuše ovakvu presudu i naredbu, pripadoše k nogama Ekaterini, moleći je da se pomoli za njih Jedinome Istinitome Bogu, da im oprosti sve što oni sagrešiše u neznanju, i da ih udostoji svetog krštenja i darova Svetoga Duha. Svetiteljka se ispuni radosti i milja, i reče im: Zaista ste blaženi i srećni vi, jer ostavivši tamu poznadoste svetlost Istine, i prezrevši smrtnog cara zemaljskog pristupiste k Besmrtnom Caru Nebeskom. Zato se čvrsto nadajte na milost Njegovu, i verujte da će oganj, kojim vas neznabošci plaše, biti vama krštenje i lestvica koja uzvodi k nebu. U tom ognju vi ćete se očistiti od svake prljavštine tela i duha, i stupićete pred Cara slave svetli i čisti kao zvezde, i postaćete Mu mili prijatelji.
Rekavši to sveta Ekaterina oseni krsnim znakom svakoga od njih, i oni s radošću pođoše na mučenje. Vojnici ih baciše u oganj (to je bilo 17. novembra 307. godine.). Tog dana uveče dođoše neki blagočestivi i hristoljubivi ljudi da sahrane ostatke svetih mučenika, no nađoše tela njihova potpuno cela i oganj se ne beše kosnuo čak ni kose njihove. Preko ovog čuda mnogi se neznabošci obratiše k poznanju istine, a mošti svetih mučenika biše česno pogrebene.
Međutim car Maksimin odluči da svu brigu svoju uloži na to da svetu Ekaterinu obrati k svome neznabožju. Pošto nikakav uspeh ne postiže putem filosofskih prepirki, on poče da je laskama i lukavstvima prelašćuje. Dozvavši je, on joj reče: Poslušaj me, dobra kćeri; kao čedoljubivi otac savetujem ti da se pokloniš velikim bogovima, naročito Hermesu, pokrovitelju nauka, koji te ukrasi takim filosofskim darovima. Postupiš li po ovom savetu mom, ja ću podeliti s tobom carstvo moje i vlast moju, i ti ćeš živeti sa mnom u neprekidnom veselju. – No premudra Ekaterina, proviđajući njegovu nameru, lukavstvo i obmanu, reče mu: Ostavi, care, svoje lukavstvo, i ne usličuj se lisici. Ja ti već rekoh jednom za svagda da sam hrišćanka i da sebe unevestih Hristu. On je moj jedini Ženik i Nastavnik i Ukras moje devstvenosti. Odeću mučeništva više želim nego svukoliku carsku porfiru. Car opet reče: Primoravaš me, iako to ne želim, da nanesem sramotu tvome dostojanstvu i tvoje divno telo pokrijem mnogim ranama. – Svetiteljka odgovori: Radi što hoćeš, jer ćeš mi privremenim sramoćenjem izdejstvovati večnu slavu, i veliko mnoštvo ljudi, nadam se, poverovaće preko mene u Hrista moga; i iz tvoje palate mnogi će poći sa mnom u sveštene nebeske dvore. – Tako proreče svetiteljka; a Bog, gledajući s nebeskih visina, privođaše u delo proročanstvo njeno.
Tada car, zahvaćen strahovitim besom, naredi da sa Ekaterine svuku porfiru, i da je obnaženu nemilosrdno biju volovskim žilama. I sluge puna dva sata toliko biše mučenicu po plećima i po stomaku da joj devstveno telo ranama izdrobiše i obezobličiše, i krv kao reka tecijaše i zemlju natapaše. No sva ta mučenja svetiteljka podnošaše sa takvim junaštvom i hrabrošću, da svi koji posmatrahu behu silno zapanjeni. Posle pak toga zverski car naredi da Ekaterinu posade u tamnicu, i da joj ne daju ni hrane ni pića dok on ne smisli kakim mukama da je pogubi.
Međutim Avgusta, careva supruga, veoma željaše da lično vidi svetu Ekaterinu. Slušajući o njenim vrlinama, mudrosti i junaštvu ona je silno zavole. Naročito zbog jednog viđenjau snu: srce Avguste plamtijaše takom ljubavlju prema Ekaterini, da ona ne mogaše ni zaspati. A kada car nekim poslom otputova iz grada na nekoliko dana, carica uluči zgodnu priliku da ostvari svoju želju. Bejaše tada na dvoru jedan velmoža, verni prijatelj carev, po činu vojvoda, po imenu Porfirije, čovek blagorazuman. Tome Porfiriju carica otkri svoju tajnu želju. Pritom mu reče: Ovih dana jedne noći videh u snu Ekaterinu, koja seđaše usred mnoštva divnih mladića i devojaka, obučenih u bele haljine. Iz njenoga lica sijaše takva svetlost da ja ne mogoh gledati u nju. Ona me pak posadi pored sebe i metnu mi na glavu zlatan venac, govoreći: „Vladika Hristos šalje tebi ovaj venac”. Od toga vremena ja imam tako silnu želju da je vidim, da prosto ne nalazim mira srcu svom; stoga te molim, udesi kako god znaš da je vidim tajno. – Porfirije joj odgovori: Ja ću ispuniti tvoju želju, carice.
Kada pak nastupi noć, vojvoda Porfirije uze dvesta vojnika i ode s caricom u tamnicu. Davši stražarima novac, oni uđoše kod svete mučenice. Kada carica ugleda svetiteljku, ona bi poražena blistanjem lica njena koje cvetaše Božanskom blagodaću. I pripavši brzo k nogama njenim, carica sa suzama poče govoriti: Sada sam srećna i blažena carica, jer se udostojih videti tebe. Kao što žedna košuta traži potoke, tako i ja neizmerno željah da te vidim, i žuđah da čujem medotočivi jezik tvoj. Sada pak kada se ostvari želja moja, ja više tugovati neću, makar bila lišena i života i carstva. O, kako su mi i srce i duša prepuni radosti što te vidim i gledam. Blažena si ti i dostojna pohvale što si predala sebe svemogućem Vladaru koji izliva na tebe tako velike darove. – Svetiteljka joj odgovori na to: Blažena si i ti, carice, jer vidim venac nad tvojom glavom koji Anđeli rukama svojim drže; kroz tri dana ti ćeš ga dobiti za maleno mučenje koje ćeš pretrpeti Hrista radi, da bi otišla k Istinitome Caru da večito caruješ. – Carica na to reče Ekaterini: Bojim se mučenja, a naročito supruga mog, jer je strahovito svirep i bezdušan. – Svetiteljka joj na to uzvrati: Ne plaši se, jer ćeš u srcu svom imati Hrista koji će ti pomagati da se nikakva muka ne približi duši tvojoj; jedino će te telo tvoje zaboleti malo ovde privremeno, pa će potom i ono dobiti večni pokoj.
Kada svetiteljka to izgovori, upita je vojvoda Porfirije: Šta Hristos daruje onima koji veruju u Njega? jer i ja želim da verujem u Njega i da budem vojnik Njegov. – Mučenica mu odgovori: Zar ti nisi čitao, ili nisi slušao Sveto Pismo hrišćansko? – Porfirije odgovori: Od rane mladosti bavio sam se vojnim poslovima, i ni o čemu drugom brinuo nisam. – Svetiteljka mu reče: Jezik ljudski ne može iskazati ona blaga koja preblagi i čovekoljubivi Bog ugotovi onima koji Ga ljube i drže zapovesti Njegove. – Tada Porfirije, ispunivši se neizmerne radosti, poverova u Hrista i s njim dvesta vojnika i carica. I sa strahopoštovanjem oprostivši se sa mučenicom, otidoše.
Milostivi pak i čovekoljubivi Gospod Hristos ne ostavi Svoju svetu nevestu nezbrinutu toliko dana, nego kao čedoljubivi Otac promišljaše o njoj i šiljaše joj svaki dan hranu po jednoj golubici. Najzad i sam blagi Podvigopoložnik Gospod naš Isus Hristos poseti svetu mučenicu, okružen velikom slavom i svima Nebeskim Činovima, i još više okrepi junaštvo njeno, i ispuni je neustrašivosti, govoreći: „Ne boj se, mila nevesto moja, jer sam ja s tobom, i nikakvo se mučenje neće približiti tebi; trpljenjem svojim ti ćeš mnoge obratiti k meni, i zbog toga ćeš se udostojiti mnogih neuvenljivih venaca”. – Utešivši je takim rečima, Gospod otide.
Sutradan pak car sede na sudištu i naredi da mu dovedu Ekaterinu. Ona uđe k caru sijajući duhovnom blagodaću i onom slatkom svetlošću, te i prisutni biše ozareni sijanjem krasote njene. Car se veoma začudi i mišljaše da joj je neko davao hranu u tamnici, te zbog toga ona nije oslabela telom, niti se izmenila krasota lica njezina u toku toliko dana. I htede car da kazni stražare tamničke. No sveta Ekaterina, da drugi zbog nje ne bi bili mučeni nevini, kaza caru svu istinu, rekavši: Znaj, care, da nikakva ruka ljudska nije davala meni hranu već Vladika moj Hristos koji se stara o slugama Svojim, On me je hranio.
Međutim car, diveći se neobičnoj lepoti svete Ekaterine, zažele da je opet laskanjem i lukavstvom pridobije, i reče joj. Ti suncezračna devojko, lepotom svojom prevazilaziš i samu Artemidu (Artemida ili Dijana – poznata neznabožačka boginja kod Grka i Rimljana, veoma poštovana među njima; smatrana za boginju meseca; izobražavana kao prekrasna radosna devojka – lovac.); ti si rođena da caruješ, kćeri moja. Stoga hajde, prinesi žrtvu bogovima našim, pa ćeš carovati s nama i provoditi život prepun radosti. Molim te, ne pogubljuj mučenjima tako čudesnu lepotu svoju. – Ja sam zemlja i blato, odgovori svetiteljka, a sva lepota kao cvet vene i kao san iščezava od najmanje bolesti, ili od starosti, a posle smrti potpuno istruli. Zato se, care, nemoj brinuti o mojoj lepoti.
Za vreme ovog razgovora svetiteljkinog sa carem jedan velmoža, po imenu Hursaden, svirep i nemilosrdan mučitelj hrišćana, želeći da pokaže ljubav i raspoloženje prema caru, reče mu: Care, ja sam izmislio jedno mučenje kojim ćeš ti pobediti ovu devojku. Naredi da se na jednoj osovini načine četiri točka, i u njih naokolo ukucaj razne gvozdene oštrice, klince, kukice: dva točka neka se okreću na desnu a dva na levu stranu; usred njih pak neka bude privezana devojka, i tako će točkovi okrećući se izdrobiti telo njeno. No prethodno neka se ti točkovi pokažu Ekaterini, da bi se ona, videvši ih, uplašila strašnog mučenja i pokorila tvojoj volji. Ako pak i posle toga ona ostane uporna, onda neka primi gorku smrt.
Caru se dopade ovaj predlog, i on naredi da se načine takvi točkovi. Kada točkovi biše gotovi, dovedoše svetiteljku na mesto mučenja, i spočetka veoma bučno okretahu točkove na njene oči, da bi je uplašili. I mučitelj joj reče: Vidiš li kakva su mučenja spremljena za tebe! Ne pokloniš li se bogovima, predstoji ti najužasnija smrt. – Ekaterina mu odgovori: Ja sam ti mnogo puta kazivala svoju odluku, da ostajem hrišćanka. Stoga, care, ne gubi uzalud vreme već čini što hoćeš.
Mučitelj, videći da ne može Ekaterinu uplašiti i od Hrista odvratiti, naredi da je privežu na točkove, pa silovito okreću točkove, da bi ona na taj način bila iskidana na komade i tako umrla najljućom smrću. No tek što pristupiše ovom mučenju, iznenada Angeo Gospodnji siđe s neba, odreši svetiteljku a točkove izlomi u komade; pri tome od silovitog lomljenjakomađe lećaše i smrtno povredi mnoge neznabošce. Videći takvo preslavno čudo, sav narod vikaše: Veliki je Bog hrišćanski! – A car se od besa pomrači, i besneći smišljaše nove muke za mučenicu.
Carica pak Avgusta, čuvši za ovo čudo, iziđe iz svojih palata i izobliči cara govoreći: Zaista si lud i nerazuman, jer se usuđuješ boriti se sa Živim Bogom, i nepravedno mučiš sluškinju Njegovu. – Čuvši ove neočekivane reči, car se strahovito razjari od besa i postade svirepiji od svakoga zvera. Ostavivši svetu Ekaterinu, on sav bes svoj sruči na svoju suprugu. Zaboravivši čak na prirodnu ljubav prema njoj, on naredi da se donese veliki sanduk i napuni olovom, da bi bio nepomičan. Ukucavši onda klince u poklopac od kovčega, i stavivši dojke svoje žene između kovčega i poklopca, pritiskivaše ih tako strahovito da bolovi behu neiskazani. I tako pritiskivane, dojke najzad otpadoše. A blažena Avgusta, trpeći te neiskazane bolove, radovaše se što strada za Istinitoga Boga i moljaše Mu se da joj pošalje s neba pomoć Svoju. Kada dojke otpadoše, krv tecijaše kao reka, i svi prisutni behu potreseni i sažaljevahu caricu koja podnošaše tako strahovite i nepodnošljive muke. Međutim, bezdušni krvopija se ne sažali na svoju suprugu već naredi da joj glavu odseku mačem. A ona, s radošću saslušavši ovu presudu, reče svetoj Ekaterini: Sluškinjo Istinitoga Boga, pomoli se za mene! – Sveta Ekaterina joj reče: Idi s mirom, da sa Hristom caruješ večito!
I blažena carica bi posečena izvan grada dvadeset trećeg novembra (spomen svete carice Avguste praznuje se 24. novembra; istog dana praznuje se i sveti mučenik Porfirije i dvesta vojnika s njim, posečenih zbog ispovedanja Hrista Gospoda.). Vojvoda Porfirije, uzevši noću njeno telo, sahrani ga česno. Sutradan pak sam Porfirije, sa poverovavšim u Hrista vojnicima, iziđe pred cara i reče mu: I mi smo hrišćani, vojnici velikoga Boga. – Nemajući snage da to sluša, car uzdahnu iz dubine srca, i jauknu: Avaj, propadoh! jer se liših divnoga Porfirija! – Zatim, obrativši se ostalim vojnicima, reče: I vi se, vojnici moji mili, prevariste, i od bogova otačkih odstupiste. Šta vam sagrešiše bogovi te ih ostaviste? – No oni mu ni rečcu ne odgovoriše. Samo mu Porfirije reče: Zašto ti obilaziš glavu i pitaš noge? Razgovaraj sa mnom. – Zla glavo! viknu car Maksimin, ti si kriv za njihovu pogibao. – I ne mogući više da govori od besa, on naredi da im svima odseku glave. Tako oni mučenički skončaše. Na taj način ispuni se proročanstvo svete Ekaterine, koje ona izreče caru, da će mnogi iz njegovih palata poverovati u Hrista Boga.
Narednog dana mučitelj, izvevši Ekaterinu na sud, reče joj: Ti si mi veliki bol zadala i veliku štetu nanela. Ti si moju ženu prevarila, i mog junačkog vojvodu pogubila koji beše sva sila moje vojske; i mnoga druga zla ti si mi pričinila; i trebalo bi da te bez milosti pogubim. Ali, ja ti praštam, jer ne želim da pogubim tebe, devojku toliko lepu i mudru. Zato, premila moja, ispuni mi volju: prinesi bogovima žrtvu. I ja ću te učiniti svojom caricom, i nikada te uvrediti neću, niti ću bez tvoga saveta ikakav posao obaviti, i živećeš sa mnom u takvom veselju i blaženstvu, u kakvom nikada nijedna carica živela nije.
To i mnogo drugo govoraše car prepredenjak, sa namerom da prelasti odabranu nevestu Hristovu, ali ne uzmože svojim laskavim rečima da je odvoji od Hrista, sa kojim ona beše čvrsto vezana vezom istinske ljubavi. Uvidevši najzad da ni laskanjem, ni obećanjima, ni pretnjama, ni mukama ne može pridobiti svetu devojku, tvrdu kao dijamant, on donese odluku: da joj glava bude odsečena izvan grada. Tada vojnici, uzevši svetu mučenicu, povedoše je na mesto posečenja. A za njom iđaše mnogo naroda, ljudi i žena; svi oni plakahu što će tako prelepa i premudra devojka biti pogubljena. Mnoge od tih utlednih i visokorodnih žena govorahu joj sa suzama: O, prelepa i presvetla devojko! zašto si tako nemilosrdna prema sebi, te pretpostavljaš smrt preslatkom životu? Zašto tako prerano i besciljno pogubljuješ cvet mladosti svoje? Nije li bolje poslušati cara i uživati blaga ovoga života nego umreti bedno? – Svetiteljka im odgovaraše: Ostavite svoj nekorisni plač! bolje je: radujte se što ja sada gledam milog ženika, Isusa Hrista, Tvorca i Spasa moga, koji je krasota i venac i slava mučenika. On me priziva ka neiskazanim lepotama rajskim, da carujem s Njim i da blaženstvujem kroz beskonačne vekove. Stoga, ne plačite zbog mene već zbog sebe, jer za neverje svoje vi ćete otići u oganj večni na beskonačno mučenje.
Kada stigoše na mesto posečenja, sveta Ekaterina izgovori ovu molitvu: Gospode Isuse Hriste, Bože moj! blagodarim Ti što si noge moje postavio na kamen trpljenja i upravio korake moje. Pruži sada prečiste ruke Svoje, nekada na krstu izranavljene, i primi dušu moju koju Ti prinosim na žrtvu iz ljubavi prema Tebi. Opomeni se, Gospode, da sam telo i krv, i ne dopusti da na strašnom sudu Tvom ljuti istjazavatelji obelodane sagrešenja moja, u neznanju učinjena; nego ih omij krvlju mojom koju prolivam za Tebe, i učini da ovo telo, Tebe radi mukama izranavljeno i mačem posečeno, bude nevidljivo za neprijatelje i gonitelje moje. Pogledaj sa visine Svoje, Gospode, i na prisutne ljude ove, i vodi ih svetlošću poznanja Tvoga; i molbe onih koji presveto ime Tvoje prizovu preko mene, ispuni na korist, da bi se od svih slavila veličina i veličanstvenost Tvoja vavek.
Pošto završi molitvu, sveta mučenica reče dželatu: Izvrši što ti je naređeno! – Dželat zamahnu mačem i odseče česnu glavu njenu (i dosada u Aleksandriji pokazuju blagočestivim putnicima mesto pogubljenja svete velikomučenice Ekaterine, koje uživa posebno poštovanje među tamošnjim hrišćanima.), i iz rane umesto krvi isteče mleko. Česne pak mošti njene, kao što to videše neki od dostojnih hrišćana, tog časa uzeše sveti Angeli i prenesoše na Sinajsku Goru, u slavu Hrista Boga, koji sa Ocem i Svetim Duhom u Jednom Božanstvu caruje vavek. Amin.
spc