Nakon što se našalio da uvek uživa u Melburnu, izuzimajući “onu jednu godinu”, Nole je ponovo govorio o odrastanju u Srbiji i našem duhu, a potom i o roditeljstvu, kada je umalo zaplakao…
Dan pre polufinalnog poraza od Sinera i eliminacije sa Australijan opena, Novak Đoković je dao intervju za lokalnu televiziju “Kanal 9”.
Prošli smo kroz dva rata, embargo od 1992. do 1996. godine kada niko od srpskih sportista nije mogao da učestvuje na sportskim takmičenjima i to te očvrsne, a moglo je da ode na drugu stranu.
Mislim da je moja sudbina bila da igram tenis. Nisam siguran u kojoj meri, ali verujem da to ima neke veze sa mojom mentalnom snagom.
Kada sam imao 12 godina, bombarodvali su nas…
Desi se ponekad da se podsetim toga, posebno kada čujem vatromet, podseća me na eksploziju bombi.
Sve čestitke, majstore! Novak i kad ne igra ispisuje istoriju – započeo 410. nedelju na vrhu (FOTO)
Nije naročito prijatno, to je verovatno trauma, ali da se vratim na pitanje – mislim da je povezano sa tim što nikada ne odustajem i to se pojavi u trenucima kada se lomi meč.
—U Srbiji postoji jedna izreka, možete da nas ubijete, ali ne možete naš duh, našu dušu. Ja verujem u to.
Pogledajte koliko je tenisera u istoriji uspelo šta sam ja uradio? Ne kažem to da se hvalim, nego da se podsetim, da se uštinem, da pogledam šta sam uradio.
—Nisam bio tu kada je mojoj ćerki izbio prvi zub, i to mi je teško palo. Očevi treba stalno da se igraju sa svojom decom.
Moj omiljeni deo dana je kada provodim vreme sa njima, kada imam njihovu punu pažnju, a oni moju.
Igramo se, izmišljamo stvari…postaću emotivan, jedva čekam da ih ponovo vidim za par dana, nedostaju mi – govorio je Novak dok mu se boja glasa menjaa, a onda se brzo prebacio na drugu temu kako ne bi zaplakao.
M. Marjanović, Tennis Uzivo
